Luda sam za kokosom, obožavam ga od kad znam za sebe. Kad sam bila mala moji su straci često kupovali kokos pa bi ga tata pilio, brusio i iz njega izvlačio sočno meso i vodu koju smo obavezno pili. Čini mi se da više nema tako sočnih kokosovih oraha, svaki na koji naletim je potpuno suh i bezukusan.
Već danima vam želim napisati recept za jedan zbilja poseban rižot, ali kako su dani dugački i lijepi jako smo malo doma pa vremena za pisanje nemam.
Što mislite jel sada sigurno reći da je stiglo proljeće? Radujem mu se pa ne bi htjela izazvati kakav urok ako to konstatiram prerano.
Danas sam neplanirano ostala doma u ležećem položaju. Stisnula me neka viroza i ne mogu se pomaknuti. No, ako sam osuđena na kauč i papirnate maramice to ne znači da ne mogu biti i korisna.
Konačno je petak i to petak nakon dva poprilično naporna i kaotična tjedna. Čini mi se da stalno samo jurim i utrkujem se s vremenom. Iz jednog roka uskočim pred drugi i tako u krug.
Dragi moji danas je deseta obljetnica mog blogerskog života. Deset godina je iza ovog bloga. 10!
Zvuči mi potpuno nevjerojatno da je toliki put iz nas, ali brojke ne lažu.
Pão de queijo mali su brazilski kruščići napravljeni od brašna tapioke i sira, a ja bi nadodala i da su apsolutno neodoljivi.
Otkrila sam ih slučajno ili bolje rečeno otkrila mi je moja prijateljica Matea.
Ajvar je jedna od onih stvari koja ima kultni status u mojoj obitelji. Svi ga volimo, čak i zvjerka, a znate da je ona posebno izbirljiva. 😀
Toliko ga volimo da sam ga par puta radila i u kućnoj režiji.
Obećala sam vam ovaj recept prije pet dana, rekla sam vam tada da ću ga objaviti sutra. Ali avaj, prošlo je sutra, prošlo je i prekosutra, a receptu nije bilo ni traga ni glasa.
Kuhanje je moja terapija. Kad su dani teški i kad me frustriraju naočigled bezizlazne situacije, ja u mašti pobjegnem u svoju kuhinju i smišljam dekadentna jela.
