Dobrano smo zagazili u listopad što bi značilo da lišće polagano otpada sa svojih grana, dani su kraći, a s ulica sve češće mirišu kesteni.
Moglo bi se reći da sam malo pukla. Uhvatilo me neko ludilo i samo razmišljam o kolačima. Ne toliko o njihovoj konzumaciji, koliko o njihovom nastajanju.
Jedna od pozitivnih strana vikenda (osim svih onih očitih) je činjenica da možeš sjesti i doručkovati ko čovjek. Polako i u miru, a zatim još satima lagano ispijati kavu.
Nešto je čarobno u domaćem kruhu i čini mi se da s njim sve u kuhinji počinje i završava. On je osnovna namirnica bez koje nam je svakodnevni život nezamisliv.
Šljiva = pekmez
Pekmez = šljiva
Ako mi je nešto sinonim za pekmez onda su to šljive. Odrasla sam na pekmezu od šljiva, onom tamnom, tamnom, skoro crnom.
Evo je, dozvala sam je! Stigla je u punom kišnom sjaju – jesen!
Mogu vam reći da što više o njoj razmišljam sve je više volim.
Jel’ rožata ili creme caramel pitanje je sad, ili razlike zapravo ni nema. 😀
Obećala sam samoj sebi da više neću smarati ljude oko sebe kuknjavom o vrućini, ali ne mogu si pomoći.
Rekla sam već sto puta pa mogu i ponoviti – stvarno ne volim ljeto! A ono se ove godine baš ne da, pa traje li ga traje.
Večeras vam donosim jedan vrlo jednostavan recept o kojem neću puno filozofirati.
Ujutro idemo na more, a torba još nije spremna, pošto bi se ipak trebala spakirati do kraja neću vam puno pisati.
Ponekad se dogode neke male stvari koje usmjere naš život u nekom potpuno novom i neočekivanom smjeru. Za mene se sve te sitnice vrte oko hrane – a oko čega drugoga bi.