Dobrano smo zagazili u listopad što bi značilo da lišće polagano otpada sa svojih grana, dani su kraći, a s ulica sve češće mirišu kesteni. Sada je pravo vrijeme da gumenim čizmama zagazite suho lišće, obavezno u kariranoj haljinici, sa smotuljkom toplih kestena u ruci.
Moglo bi se reći da sam malo pukla. Uhvatilo me neko ludilo i samo razmišljam o kolačima. Ne toliko o njihovoj konzumaciji, koliko o njihovom nastajanju.
Evo je, dozvala sam je! Stigla je u punom kišnom sjaju – jesen!
Mogu vam reći da što više o njoj razmišljam sve je više volim.
Jel’ rožata ili creme caramel pitanje je sad, ili razlike zapravo ni nema. 😀
Obećala sam samoj sebi da više neću smarati ljude oko sebe kuknjavom o vrućini, ali ne mogu si pomoći.
Rekla sam već sto puta pa mogu i ponoviti – stvarno ne volim ljeto! A ono se ove godine baš ne da, pa traje li ga traje.
Ponekad se dogode neke male stvari koje usmjere naš život u nekom potpuno novom i neočekivanom smjeru. Za mene se sve te sitnice vrte oko hrane – a oko čega drugoga bi.
Kao što ste možda primijetili opet sam u malom zatišju, nagomilale su mi se obveze koje nisu kulinarske prirode, ali to ne znači da ne kuham punom parom.
Probudio me u subotu mirisom kave i željom za zdravijom čokoladnom tortom.
U njegovom slučaju zdravija torta uvijek znači lchf torta.
Heljdu zbilja ne volim, a ništa mi nije teže priznati nego da neku hranu ne volim.
‘Raw čokoladna torta kažeš!’
‘Veganska?!’
‘Jel’ ti dobro?’
‘Što ti se dogodilo?’
‘Jesi bolesna?’
– Napali su neki dan moji mesoljup
