Ili cimetice, kako im ja tepam. 🙂

Nisam neki ljubitelj suhinjavih kruhastih peciva. Obično su mi dosadna i nedovoljno konkretna da bi ih stavila u kategoriju deserta, a opet previše slatka da bi bila u bilo kojoj drugoj kategoriji.
Zapravo sirnica (pinca ili pogača) je jedina tako suha stvar koju jedem s guštom.
Kad je ova potonja u pitanju računici treba dodati i pokoju uspomenu iz djetinjstva pa je jasno zašto je ona izvan svake kategorije.

Za cimet rolice me ne veže nikakva priča iz djetinjstva. Ma za njih me ne veže apsolutno ništa što bi bilo zgodno za ispričati u ovom virtualnom svijetu. One su kolač(?!) kojeg vjerojatno nikad ne bi ni probala, ni radila da nije bilo Monike i njenog recepta.
Te njene rolice su me progonile cijelu trudnoću. Svaki put kad mi se jela kakva đakonija, a u trudnoći su takvi trenutci više pravilo nego iznimka, na um bi mi pale te rolice. Još ako bi im dodala pola litre čokoladnog mlijeka na slamčicu sve moje trudničke želje bi bile ispunjene.

Monikin recept je odličan, stvarno, ništa mu ne treba ni dodati, a ni oduzeti. I zadržala bi se ja samo na tom njenom receptu da nisam otkrila Petera Reinharta i zaljubila se u njegovo pero i sve što piše o dizanom tijestu.  Marširam kroz njegovu knjigu ‘The Bread Baker’s Apprentice‘ i isprobavam sve recepte redom. 🙂

Tako su na red došle i njegove cimet rolice. Pecivo koje drži kultni status preko bare, pecivo koje je proslavio lanac Cinnabon i koje apsolutno svi američki blogeri pokušavaju reproducirati u kućnoj radinosti.

Kako sama nikad nisam bila u SAD-u i nisam nikad probala rolice iz Cinnabona ne mogu suditi koliko su ove blizu ili daleko od originala.
Iskreno da vam kažem meni to nije ni bilo važno, ja sam samo htjela dobiti mirisno, mekano i sočno pecivo.
Reinhartov recept se i ovaj put pokazao kao pun pogodak te su rolice planule u rekordnom roku.

Ako još pamtite dvodnevnu pripremu tijesta za pizzu možda vas brine postupak kod ovih rolica.
Odmah ću vas riješiti svih briga i reći vam da ovdje nema polagane fermentacije i da se ova peciva mogu napraviti u jednom danu.
Mogu, ali ne moraju!
Najpraktičnija moguća kombinacija.

Recepta sam se i ovog puta držala slijepo i pratila sve upute koje Reinhart tako detaljno navodi u svojoj knjizi.
Međutim kod nadjeva sam si dala mrvicu slobode. Naime, ovakva peciva tradicionalno se premazuju maslacem i posipaju kombinacijom šećera i cimeta. Reinhart u svom receptu izbacuje premazivanje maslacem, kaže da je maslac tu višak.
Ja sam se ipak odlučila dodati malo maslaca, šta ja znam, meni maslaca nikad ne može biti previše i apsolutno je dobro došao u svakom kolaču. Posebno ovakvom kolaču. 🙂

Cimetove rolice nakon pečenja obavezno se prelijevaju nekakvom vrstom glazure. Ako pretražite malo recepte u bespućima mreže vidjeti ćete da te glazure variraju od kombinacija sira, maslaca i šećera u prahu. Reinhart u svom receptu sve odrađuje s dozom suzdržanosti i minimalizma pa tako predlaže glazuru samo od mlijeka i šećera u prahu. Poslušala sam njegov savjet i napravila istu takvu.

Moram vam reći da je meni ta glazura čisti višak i da mi je čak pokvarila peciva. S njom mi sve to postaje preslatko i ostavlja samo šećerni tek u ustima.
Peciva bez glazure su savršena, taman slatka i taman mirisna.
Više nikad ih neću prelijevati glazurom, a vam predlažem da probate i jednu i drugu verziju pa sami odlučite što vam više paše.
Možete ih, možda, samo malo prelijevati glazurom, samo da se zadovolji estetski dojam. 🙂

Također, ako uspoređujete ova moja peciva s onima iz slavnog Cinnabona vidjet ćete da su moja puno deblja i ‘mesnatija’. To je zbog toga je Reinhart savjetuje da se tijesto ne razvalja skroz tanko. Mogu vam reći da mi se upravo to kod njih najviše sviđa, tekstura im vretenasta, a okus pun. Jako mi se sviđaju takva.

Studeni 2016.

Radila sam rolice u ponešto izmijenjenoj verziji. Ovaj put sam kombinirala pirovo brašno T 550 i integrano pirovo brašno. Glazuru sam potpuno preskočila jer zbilja nije potrebna.
Rezultati tog ‘eksperimenta’ su u galeriji.