Kad ne znam što bi kuhala uvijek se okrenem onim dobro poznatim i sigurnim namirnicama. Riži i tjestenini. 😀
Obično je to neka kombinacija svega što nađem u hladnjaku pa sve izmiješam i napravim umak za tijesto ili rižot.
Naravno, vrlo često to nisu neke lude i neviđena kombinacije dostojne fotografiranja i objave na blogu.
Ajvar je jedna od onih stvari koja ima kultni status u mojoj obitelji. Svi ga volimo, čak i zvjerka, a znate da je ona posebno izbirljiva. 😀
Toliko ga volimo da sam ga par puta radila i u kućnoj režiji.
Moj dragi ne jede tjesteninu. Zapravo on ne jede gluten, ali niti bilo kakve druge žitarice.
S druge strane, ja sam potpuno ovisna o tjestenini, domaćem kruhu i svim finim glutenskim proizvodima.
Sinoć sam došla dosta kasno doma. Imala sam radionicu koja je bila divna, skuhali smo pet preukusnih rižota i pritom se zabavili, svašta naučili i dobro najeli. Bez obzira na svu dobru atmosferu doma sam došla potpuno krepana.
Srećom, sinoć su me doma čekali gotovi tacosi s trganom svinjetinom.
O koje li sreće kad dođeš doma umoran i gladan, a na štednjaku se krčka sočni umak.
Kako napreduje projekt održivog života robne kuće IKEA
Godina dana je prošla od početka projekta održivog života robne kuće IKEA u kojem sudjelujem s odličnim blogericama Majom, Sanjom i Matjekom.
Ono što najviše volim u kuhinji su izazovi. Bilo da se radi o tehnički zahtjevnim receptima (ne brinite vege burgeri nisu takvi) ili o pukoj snalažljivosti, izazovi potiču moju kreativnost i kuhinjski adrenalin.
Danas vam predlažem dagnje, a zašto baš njih otkrijte pri kraju ovog teksta. 😉
Ovaj tekst vam pišem u sklopu projekta održivog života kod kuće robne kuće IKEA. Kao što znate u tom projektu sudjelujem već skoro godinu dana s dragim mi blogerskim kolegicama Majom, Matejkom i Sanjom.
Nisam mislila da ću ikada na ovom blogu pisati o sarmama. Ne zato što ih ne volim, bože sačuvaj, obožavam ih i barem ih dvaput godišnje kuham, već zato što mi se čini da se o njima nema što reći.
Moram, jednostavno moram s vama podijeliti ovaj recept. Već dugo je na čekanju što nije fer prema njemu jer, ljudi moji, ove palačinke su predivne.
Od kad pamtim ludujem za pommes fritesom, ali ono baš ludujem. To je prvo jelo za koje znam da sam trpala u sebe iako sam bila već poprilično sita. Prvo jelo za koje su strine, tetke i sestrične gulile krumpir do iznemoglosti. Prvo jelo koje se smatralo specijalitetom sestara Cukrov, jer vidite, ta ljubav je genetska i nisam u njoj usamljena.
